44. »lavatory koji nestaje« Originalnost »hititske« religiozne misli 3 pre svega se može shvatiti preko reinterpretacija nekih značajnih mitova. Jedna od najznačajnijih tema je tema »boga koji nestaje«. U najpoznatijoj verziji, glavni junak je Telipinu. Drugi tekstovi tu ulogu poveravaju njegovom ocu, bogu oluje, bogu sunca, ili nekim boginjama. Pozadina je — kao i ime Telipinu — hatska. Hititske redakcije su bile sastavljene u vezi s raznim obredima; drugim recima, izgovaranje mita je imalo suštinsku ulogu u kultu. Pošto je početak priče 6 izgubljen, ne znamo zašto je Telipinu odlučio da »nestane«. Možda zato što su mu ljudi smetali. Ali, posledice njegovog nestanka odmah su se osetile. Vatre su se ugasile u ognjištima, bogovi i ljudi su se osećali kao »satrveni«; ovca je napuštala svoje jagnje a krava tele; »ječam i žito više nisu klasali«, životinje i ljudi više se nisu razmnožavali; pašnjaci su bili sprženi a izvori presušeni.
AyurvedaExplore how the yogic science of Ayurveda can increase, reinforce and mend your body, head and heart.
vedske epohe) i ne vidimo zbog čega bi trebalo dovoditi u sumnju predanje koje Vištaspin zanos objašnjava konopljom. Međutim, zanosi i vizije koji su potvrđeni u gathama i u delovima Aveste, ne odaju šamansku strukturu. Zaratustrin vizionarski zanos približava ga drugim religioznim tipovima, štaviše, »šamanski« stil ne odaju ni Prorokovi odnosi prema njegovom Gospodu, ni poruka koju on neprekidno objavljuje.
The historical past and philosophy of yoga is interesting. It’s wonderful how something that commenced so way back remains pertinent these days.
razlikuju od ljudskih bića po tome što nastavljaju da delaju i posle svoje smrti. Posmrtni ostaci heroja imaju značajnu magijsko-religioznu moć. Njihovi grobovi, njihovi posmrtni ostaci, njihovi kenotafi, deluju na žive tokom dugih vekova. Na neki način moglo bi se reći da se heroji približavaju božanskoj prirodi zahvaljujući svojoj smrti: oni uživaju neograničenu postegzistenciju, koja nije ni larvalna ni čisto duhovna, nego se sastoji iz preživljavanja sui generis, budući da zavisi od ostataka, tragova ili simbola njihovih tela. U stvari, i to nasuprot opštem običaju, posmrtni ostaci heroja sahranjivani su unutar grada; bili su prihvatani čak i u svetilištima (Pelops u Zevsovom hramu u Olimpiji, Neoptolem u Apolonovom hramu u Delfima). Njihovi grobovi i kenotafi predstavljaju more info središte herojskog kulta: prinošenja žrtve propraćenih obrednim jadikovanjem, obredima oplakivanja, »tragičnim horovima«. (Herojima su prinošene iste žrtve kao i bogovima podzemlja, a razlikovale su se od žrtava prinošenih olimpijskim bogovima. Za Olimpljane su žrtve ubijane grla okrenutog prema nebu, a za heroje i bogove podzemlja grla oborenog prema zemlji; žrtva za Olimpljane morala je da bude bela, a za heroje i bogove podzemlja crna, a spaljivana je u celini, nijedan živi čovek nije trebalo da jede od nje; olimpski žrtvenik je bio klasičan hram, iznad zemlje, ponekad i na nekoj uzvisini, a žrtvenik heroja i bogova podzemlja nisko ognjište, podzemna pećina ili neki aditon, koji je, možda, predstavljao grob; Olimpljanima su žrtve prinošene za Sunshinečanih jutara, a herojima ili bogovima podzemlja uveče ili usred noći.
guess ką daro žmogus užmerktomis akimis? Kaip ilgai sėdi taip? Čia yra keli paprasti patarimai, kurie padės tau pradėti kelionę vidun.
one zero one. Zaratustrin život: istorija i mit Te naznake, koje nisu tako brojne i koje ostaju na nivou aluzije, ni blizu ne predstavljaju elemente biografije. Marjan Mole je pokušao da pokaže kako čak ni one particular retke reference vezane za naizgled stvarne osobe i događaje, ne odražavaju nužno istorijsiku stvarnost: Vištaspa je, na primer, design onoga ko je inicirani. Ipak, Zaratustrin istorijski identitet ne proizilazi samo iz aluzija na konkretne osobe i događaje (mali princ Vaepja koji mu je »na Zimskom mostu« uskratio konak, itd.), nego i iz autentičnog i strastvenog karaktera gatha. Između ostalog, pogađaju nas naglost i egzistencijalna napetost s kojima Zaratustra ispituje svoga Gospoda: on od njega traži da ga uputi u kosmogonijske tajne, da mu skine veo s njegove budućnosti ali i sa sudbine nekih progonitelja i svih koji su zli. Svaka strofa slavne Jasne 44 otpočinje istom formulom: »Evo šta te pitam, Gospode — odgovori mi dobro!« Zaratustra želi da dozna »ko je odredio put suncu i zvezdama« (three), »ko je učvrstio Zemlju dole, a nebo na oblake, da ne padne?« (four), a njegova pitanja o Stvaranju smenjuju se u ritmu koji se neprekidno ubrzava. Ali on takođe želi da dozna i na koji će način njegova duša »biti ushićena stigavši u Dobro« (eight), i »kako ćemo se osloboditi zla?« (thirteen), »kako ću predati zlo u ruke pravde?« (fourteen). On zahteva da mu budu dati »vidljivi znaci« (sixteen) i, naročito, da se sjedini s Ahurom Mazdom i da njegova »reč bude delotvorna« (17).
Moguće je, međutim, utvrditi vrlo značajan kontinuitet između dve vokacije: »šamanske« i apolonske. Smatra se da šamani pronalaze ono što je sakriveno i da znaju budućnost; vizije, Apolonov prvenstveni dar, daruju vernicima boga te iste opsene. Sasvim kao u nekim sibirskim šamanskim tradicijama, »vizije« koje dodeljuje Apolon razvijaju um i navode na meditiranje; najzad, just one dovode do »mudrosti«. Valter Oto (Walter Otto) primaryćuje da je sticanje okultnih znanja »uvek povezano s nekim zanosom duha« 21 a to je posebno tačno za šamanski zanos. Ovo objašnjava i vrhunski značaj koji muzika i poezija imaju u obe tradicije. Šamani pripremaju svoj zanos pevajući i udarajući u bubanj; najstarija srednjoazijska i polinezijska epska poezija je za uzor imala doživljaje šamana tokom njihovih ekstatičkih putovanja. Osnovni Apolonov atribut je lira; svirajući, on ushićuje bogove, divlje životinje, pa čak i kamenje (Euripid, Alkest, 579 i dalje; Apolon sa Rodosa, I, 740). Luk, drugi Apolonov atribut, takođe predstavlja deo šamanske opreme, ali njegova obredna upotreba nadilazi sferu šamanizma; simbolika luka je raširena posvuda. Apolon je »onaj koji udara izdaleka«: isti se epitet, međutim, primenjuje i za Ramu, Budu, i druge mitske junake i likove. Ali grčki duh je sjajno revalorizovao ovu staru temu, kao što je preobrazio i šamanske tehnike i simboliku.
To keep our site jogging, we need your aid to address our server Value (about $four hundred/m), a small donation can help us a great deal.
Takođe je verovatno da su prvi vojnički odredi nastali upravo od tih grupa lovaca — branitelja sela. Kao što ćemo uskoro videti, ratnici, osvajači i vojna aristokratija usvajaju simboliku i ideologiju prvobitnog lovca. S druge strane, krvavim žrtvama, koje su podjednako prinosili i zemljoradnici i pastiri, ponavlja se, u krajnjoj liniji, lovčevo ubijanje divljači. Ponašanje koje se hiljadu ili dve hiljade godina poistovećivalo s ljudskim (ili bar muškim) načinom egzistiranja, ne može se lako poništiti. Više milenijuma posle preovladavanja zemljoradničke ekonomije, Weltanschauung primitivnog lovca ponovo će dobiti istaknuto mesto u istoriji. U stvari, najezde i osvajanja Indoevropijana i Turkomongola biće poduzeti u znaku prvorazrednog lovca, pravog krvoloka. Članovi indoevropskih vojnih družina (Männerbünde) i konjanici nomadi iz Srednje Azije ponašali su se prema naseljenim populacijama koje su napadali, kao krvoloci koji appreciate, kolju i proždiru stepske biljojede ili seljačku stoku. Brojna indoevropska i tursko-mongolska plemena imala su zveri za eponime (na prvom mestu vuka) i smatrala su da potiču od teriomorfnog mitskog pretka. Vojničke inicijacije kod Indoevropljana obuhvataju obredno pretvaranje u vuka: prvobitni ratnik usvaja ponašanje krvoloka.
nine. Rad, tehnologija i imaginarni svetovi Kao što smo već rekli, mezolit na Bliskom istoku, pogotovu u Palestini, predstavlja stvaralačku epohu, zadržavajući pri tom svoj prelazni karakter između dve vrste civilizacija, od kojih je jedna lovačka i sakupljačka, a druga zasnovana na kulturi žitarica. Izgleda da su se lovci u Palestini, u vreme mlađeg paleolita, u dugim vremenskim periodima nastanjivali u pećinama. Ali za život u stalnom prebivalištu pre svega su se odlučivali nosioci natufijanske nine kulture. Oni su živeli u pećinama, ali i u naseljima na otvorenom prostoru (kao u Einanu, gde je otkopan zaselak kružnih koliba sa ognjištima). Natufijanci su već otkrili značaj prehranjivan ja divljim žitaricama, koje su želi kamenim srpovima, i čije su zrnevlje maljem drobili u stupi.
primary do hiljadu stanovnika. 15 Veliki broj žrtvenika i svetilišta i razni kultni predmeti svedoče o dobro organizovanoj religiji. U eneolitskom nalazištu Kešćioarele (Cascioarele), sixty km južno od Bukurešta, otkopan je hram čiji su zidovi bili oslikani prekrasnim crvenim i zelenim spiralama na belo-žutoj osnovi. Nisu pronađene skulpturice, ali jedan stub od dva metra i drugi, nešto manji, ukazuju na kult svetog stuba, simbola axis mundi.forty six Iznad ovog hrama nalazio se drugi, mlađi, u kojem je pronađen model svetilišta od pečene gline. Maketa predstavlja veoma impresivan arhitektonski kompleks: četiri hrama podignuta na visokom postolju. 47 Na Balkanskom poluostrvu pronađeno je više modela hramova. Uz brojne druge dokumente (figurine, maske, razne nefigurativne simbole, itd.), oni ukazuju na bogatstvo i složenost jedne religije čiji je sadržaj još uvek ostao nedostupan. 48 Uzaludno bi bilo nabrajati sve neolitske dokumente koji se mogu podvrgnuti religioznom tumačenju. Ponekad ćemo aludirati na njih spominjući religioznu preistoriju nekih ključnih oblasti (Mediterana, Indije, Kine, jugoistočne Azije i srednje Amerike). Recimo odmah kako postoji opasnost da nam se neolitske religije učine jednostavne, pa i dosadne, tako svedene samo na arheološke dokumente, i nerasvetljene uz pomoć tekstova ili tradicija određenih zemljoradničkih društava, i to tradicija koje su početkom ovog veka još bile žive. Međutim, arheološki dokumenti prikazuju nam samo delimičnu i osakaćenu sliku religioznog života i misli.
Dodajmo da je veoma značajna identifikacija jednog zajedničkog indoevropskog motiva u mitologiji o Heraklu, jer je u Grčkoj trodelna ideologija bila veoma rano raščlanjena, što je rezultat simbioze s egejskom kulturom. 12
ćen u praktične svrhe skoro fifteen.000 godina pre otkrića zemljoradnje. To nam omogućuje da bolje razumemo važnu ulogu meseca u drevnim mitologijama, a naročito činjenicu da je lunama simbolika integrisana u celovit »sistem« tako raznovrsnih realiteta kao što su žena, voda, vegetacija, zmija, plodnost, smrt, »ponovno rođenje«, itd.33 Analizirajući meandrine izrezbarene na predmetima ili urezane na zidovima pećina, Maršak zaključuje kako ti crteži sačinjavaju jedan »sistem« jer predstavljaju jedan niz i izražavaju jednu intenciju. Ova struktura je već potvrđena na crtežu urezanom na kosti koja je iskopana u Pešdelazeu (Pech de l'Aze, Dordonja), a pripada ašelskom sloju (oko ~ 135000), što će reći da je barem 100.000 godina starija od meandrina starijeg paleolita. štaviše, meandrine su ucrtane oko prikaza životinja i po njima, ukazujući tako na izvestan obred (»čin individualnog učešća«, kako ga označava Maršak). Njihovo značenje je teško bliže odrediti ali, počev od jednog određenog trenutka (na primer, crteži iz Petersfelda, Baden), meandrine su prikazane kao »nizovi uglova« (»running angles«) i propraćene su crtežima riba. U tom slučaju simbolika vode je očigledna. Ali, prema autoru, ovde nije prosto reč o nekoj »slici« vode; bezbrojni tragovi koje su ostavili prsti na raznom oruđu ukazuju na »čin individualnog učešća« u kojem simbolika ili mitologija vode ima određenu ulogu.